Радоњић о миграцијама Црногораца: „А ђе ћете сад – кад је најбоље“
Испада овако: док су Црногорци били без куће, живјели су у њој. Од кад су обновили кућу, све је више оних који је напуштају. Врло занимљиво. Па да ли је могуће да су у праву они који тврде, да је национал-романтичарски наратив референдумских година пао заједно са акцијама на берзама и цијеном гласа
Пише: Лука Радоњић
Тема вечерашње епизоде магазина “Без граница” на ТВ Вијести је миграција Црногораца. Укратко, зашто људи прте завежљај успомена на леђа и одлазе из државе коју су вијек чекали и сањали, како каже она пјесма о 21. мају што је добила награду ове године.
Гледам најаву за емисију. “Овдје нема живота, без посла, сиротиња…”, нуди један чича одговоре као бомбоне, а уредник и аутор емисије му се захваљује на приганицама, ријечима: “И то ми прича човјек који је био у заблуди годинама и гласао исту ову власт”. “Јесам”, узвраћа чича. Јеси, јеси. А јесам, како нисам, што би рекао секретар Врховног државног тужилаштва.
Добро, ајде, миграције су свуда. Одлазе људи из читавог региона. Одлазе и из Србије. Ево је Никола Ђуричко вођа, ко зна које по реду, сеобе Срба. Можда би ваљало, ради достојанства историјских записа, да је вођа други Никола “Чика Веља” Којо али добро, може и Шбава из “Рода”, што да не. Шваба води Србе у обећану земљу швапску. Не звучи ни то лоше. Али зашто Црногорци одлазе и какве везе имају Црногорци са сеобама? И куда то они иду, напуштајући државу коју су толико година „чекали“?
Један од одговора је Београд. И то је један од одговора о којем се ћути. Број људи који су гласали за независност ЦГ односно одвајање од Србије, а онда се преселили у Србију (судећи по Ђуричку, биће мјеста) расте из године у годину. Референдумски наратив је гласио отприлике овако. Црна Гора је викала Србији “пушти ме више”, а Србија је рекла “не држим те”. И кад је ЦГ схватила да је Србија стварно не држи (мислим, “не држи”) потражила је гомиле нових “држача”, браће, комшија, савезника и тутора, распродала све и свашта будзашто, не би ли домаћим и страним доносиоцима независности „наплатила услуге“.
И, задужила се до грла. До мјере да свако мало стижу међународне опемене. А неки су за све то вријеме, постепено али сигурно, мигрирали директно у наручје – Србије. Да их ваљда тамо далеко – “држи”. Но, та перспектива нити је једина нити је довољна. Миграције Црногораца су апсолутно посебан феномен у односу на остале, јер су прије само 13 година обновили државу коју су чекали стотину година. “Саградили смо кућу послије стотину година, вратили смо окупиране темеље, хоћемо да смо своји на своме”… Добро, и шта се десило?
Прије него је Црна Гора “обновила своју кућу” миграције Црногораца нису биле тако честе. Трчкарало се пут Београда који је сматран свијетом али не и иностранством, пливало се мало до Италије и то је углавном било то. А сад, куд који мили моји.
Испада овако: док су Црногорци били без куће, живјели су у њој. Од кад су обновили кућу, све је више оних који је напуштају. Врло занимљиво. Па да ли је могуће да су у праву они који тврде, да је национал-романтичарски наратив референдумских година пао заједно са акцијама на берзама и цијеном гласа? Да ли је могуће да се пребогатом лидеру независности више не вјерује?
„Добродошла љубави, вијек смо те чекали“, односно, “добродошла љубави, ми ти сад одосмо”. Афере, оптужбе за корупцију, еколошки геноциди, узурпација природних љепота, девастација обале и шуме, партијска па радна књижица… Па ђе ћете сад, кад је најбоље?
Да је све ово фикција, а не стварност, ја бих причу завршио потпуним хепи ендом. На крају приче, Мило одлази из Црне Горе, окреће се и поручује својим бирачима: „Не може се више издржат’ ође, нема што. Поздрав“.
https://in4s.net/radonjic-o-migracijama-crnogoraca-a-dje-cete-sad-kad-je-najbolje/