24. МАРТ 1999. ГОДИНЕ
Међу приспелим информацијама је реакција Републике Црне Горе поводом одлуке Савезне владе о проглашењу непосредне ратне опасности. Влада Републике Црне Горе је издала саопштење: “Остајући доследнa у свом ставу да је такозвана Савезна влада, нелегална и нелегитимна, Влада Црне Горе не признаје њену одлуку о проглашењу стања непосредне ратне опасности и сматра нужним да Скупштина Црне Горе донесе одлуку којом ће обезбедити да влада Црне Горе доноси одлуке примерене насталој ситуацији “.
Ађутант Драшковић подсетио ме је да је заказан састанак са старешинама Истуреног командног места „3“ и Приштинског корпуса. Кренули смо одмах. У великој сали за састанке било је педесетак старешина. Поздравио сам све присутне, а посебно Дрецуна, и кроз шалу га питао где му је униформа. У сали, на паноима и зиду, постављене су шеме, графикони, гантограми... Лазаревић је отворио скуп и рекао да, с обзиром на насталу ситуацију, предлаже да се информишемо о најновијим информацијама о ШТС на Косову и Метохији. „Не смемо да дозволимо да се ШТС 'размахну' и да нас изненаде. Они су уствари 'убачене снаге' и пешадија НАТО-а, и имају задатак да на копну ураде оно што не може НАТО“.
Начелник безбедности, пуковник Стојановић Момир, информисао је да се Влада тзв. Републике Косова, под чијом је командом ОВК на челу са Букошијем, налази у Немачкој и да је тамо и министар одбране, Хаљиљ Бацај. Главни штаб ОВК је у Швајцарској, а у Албанији се налази део Главног штаба ОВК и политички представници задужени за пребацивање добровољаца из иностранства у Албанију и из Албаније на Косово и Метохију. Оперативни део Главног штаба ОВК налази се у селу Драгобиље, у општини Ораховац, и у њему су: Јакуп Краснићи, портпарол Шабан Шаља, виши официри ОВК, Сокољ Башата, директор Политичке управе, и Рам Буја, директор за јавне односе.
Војна компонента Штаба обухвата територијалне јединице, локалне сеоске јединице намењене за одбрану села, маневарске јединице, бригаде и батаљоне, војно-обавештајну службу, војну полицију и дирекције – политичку, дирекцију за јавну управу, за цивилне и административне послове, персоналну дирекцију за мобилизацију, за јавно информисање, радио станицу „Слободно Косово“, информативну агенцију „Косово Прес“ и редакцију за издање листа „Коха“ на енгелском језику.
У Оперативном штабу ОВК у Ораховцу се налазе и инструктори задужени за бригаде ОВК, специјалне јединице, јединице Војне полиције за наоружана насеља. Оперативни штаб ОВК у селу Драгобиље командује са осам оперативних зона: „Лаб“, „Паштрик“, „Шаља“, „Дреница“, „Неродимљ“, „Дрим“, „Дукађини“ и „Карадак“. Координатор Оперативне зоне „Дреница“ је Сулејман Сељими, звани „Султан“.
Тражио сам да Стојановић информише о променама у организацији бригада ОВК у оквиру Оперативних зона. Објаснио је да суштинских промена нема, осим што су неке бригаде поред формацијског броја, добиле и имена по погинулим командантима и припадницима ОВК. Предложио сам да чујемо то. Пуковник Стојановић је објаснио: да је у Оперативној зони „Дреница“ 114. бригада ОВК добила име „Фехми Ладровци“; у Оперативној зони „Лаб“ 151. бригада ОВК „Захир Пајазити“; 152. бригада ОВК „Шабан Шаља“; у Оперативној зони „Дукађини“ 131. бригада ОВК „Мусуг Гарвала“, 132. бригада ОВК „Мур Зенили“, 133. бригада ОВК „Адријан Краснићи“, 134. бригада ОВК „Бедри Шаља“, 135. бригада ОВК „Агим Зејнили“ и 138. бригада ОВК „Агим Рамадани“: у Оперативној зони „Паштрик–Подримње“ 121. бригада ОВК „Куманова“, 137 бригада ОВК „Ђакова“: У Оперативној зони „Шаља“ 141. бригада ОВК „Мех Ука“.
После пуковника Стојановића говорио је генерал-мајор Лазаревић о задацима према приоритету извршења, до почетка агресије и после првог ватреног удара.
Од 10.45 часова, са ужим делом Команде Трећа армија и Корпуса, проучили смо информације које су стигле на Истурено командно место „3“. Најважније су да је Савет НАТО-а на састанку 23. марта 1999. године у Бриселу, донео одлуку да отпочне са агресијом на СРЈ, употребом ваздухопловних снага. Као непосредан повод, наведено је да је СР Југославијаа одбила све захтеве Међународне заједнице. Циљ је спречавање дејства ВЈ и МУП-а и „хуманитарне катастрофе“ Шиптара на Косову и Метохији. Операција је добила назив „Милосрдни анђео“. Челни људи земаља носилаца новог светског поретка обмањују своју народе и државе, али и цео свет, разним саопштењима о разлозима за агресију на СР Југославију.
НАТО намерава да изврши ударе да би демонстрирао озбиљност, застрашио Србе и СРЈ због „угрожавања живота цивила на Космету“. Мрђутим, прави циљеви а НАТО агресије на нашу земљу су војне природе: стварање услова за дуготрајно војно присуство на Косову и Метохији, јачање јужног крила НАТО-а на простору југоисточне Европе ради пребацивања војних ефектива из Немачке, контрола комуникација и ширење НАТО-а на истоку према Каспијском басену, односно Русији, смена актуелног политичког руководства у СР Југославији, односно „демократизација политичког система“, и формирање марионетског режима. Другим речима, циљ је да се српски народ покори, понизи и уништи.
У 12.00 часова извештен сам од стране начелника Штаба Армије, генерал-мајора Стојимировића, да је завршено премештање Основног командног места „3“ из Куршумлије у рејон Ниша. Командно место је распоређено на неколико локација. Стигла је друга важна информација Обавештајне управе ГШ ВЈ о најновијим подацима о распореду НАТО снага у Македонији. Према овој информацији, копнене снаге НАТО у Македонији броје око 12.555 војника, 100 тенкова, 250 оклопних транспортера, 52 артиљеријска оруђа, 36 хеликоптера и 1.240 моторних возила. Из Оружаних снага Велике Британије у Македонији се налази Четврта оклопна бригада Прве оклопне дивизије, састава: команда, Први механизовани батаљон и позадинска чета у Прилепу, а оклопни батаљон, хаубички дивизион и инжињеријска чета на полигону „Криволак“. Из састава Оружаних снага Немачке налази: се 21. оклопна бригада Седме оклопне дивзизије, састава: команда, оклопни баатљон, механозована чета, позадинска чета и инжињеријска чета у Тетову, а механизовани батаљон, тенковска чета и транспортна чета у Струмици. Из састава Оружаних снага Француске налази се Други падобрански батаљон 11. падобранске дивизије састава: команда, ваздушнодесантни баатљон и позадинска чета у Куманову, а извиђачка чета, чета за одржавање и инжињеријска чета на аеродруму „Аџи Тепе“ код Куманова. Из састава Оружаних снага Италије налази се Механизована бригада „Гарибалди“ Треће механизоване дивизије, самоходни механизовани батаљон, батерија минобацача 120 мм и позадинска чета у Скопљу.
Команда снага НАТО-а у Скопљу, под командом британског генерала Мајкла Џексона, има оклопне-механизоване јединице и артиљерију размештене на положајима око границе СР Југославије.
Борбени делови НАТО снага груписани су у 16 борбених група јачине око 16 батаљона – пет оклопних, осам механизованих, један ваздушно-десантни и два падобранска.
У Средоземном мору НАТО има 19 ратних бродова, 14 помоћних бродова и три подморнице са око 12.000 морнара и 2.200 маринаца из 11 земаља чланица. Ови састави формирани су у тактичке групе и пловне саставе Шесте америчке флоте, НАТО-а и земаља Европске уније. На бродовима је укрцано око 42 авиона, 54 транспортна и борбена хеликоптера и 206 крстарећих ракета.
Под видом допремања хуманитарне помоћи, у Албанији је транспортовано наоружање и војна опрема за припаднике ОВК. У оквиру припрема за ангажовање ШТС у копненој агресији у њиховом саставу су тимови специјалиста из разних земаља.
Оружане снаге Албаније су још 23. фебруара 1999. године отпочеле делимичну мобилизацију команди и јединица: Четврта пешадијска бригада у Корчи; Трећа пешадијска бригада у Бурељу, а Друга пешадијска из Кукса већ је дуже времена распоређена на положајима према Космету. Снаге Друге пешадијске дивизије, још 1998. године, логистички и ватреним дејствима су подржавале ШТС приликом покушаја убацивања на простор Косова и Метохије. Укупна бројна величина ових снага је 8.000 до 10.000 људи.
Одговор: Припадници Треће армије, а посебно Приштинског корпуса, чинили су и чине све... да борбена готовост свих наших команди и јединица буду на нивоу тренутне политичко-безбедносне ситуације. Не бих се упуштао у описивање актуелних светских војно-безбедностних збивања и процену њихових намера. Оне су широј домаћој и иностраној јавности познате... Међутим, сведоци смо да је жељом креатора новог светског поретка, сила права устукнула пред правом силе. Несхватљиво је да део Међународне заједнице има толико попустљив став према арогантној и „силеџијској политици светских моћника“. Ако се дозволи тај преседан у међународној пракси, озакониће се мешање светских моћника и великих сила у унутрашња питања суверених држава.
СР Југославија и Србија су државе, а Космет то није, и према позитивном међународном праву и пракси, то што желе светски моћници није дозвољено ни Повељом ОУН, а ни Париским и Хелсиншким документима.
Одбрана Космета је стратегијски задатак и наш највећи национални интерес. Изгубимо ли Космет, губимо Србију, СР Југославију и нашу слободу, која је светиња сваког нашег грађанина.То је, морам да нагласим, и Уставна обавеза и задатак ВЈ.
Борбену готовост Треће армије одликују стабилно и јединствено командовање, врхунска борбена обученост свих јединица, за вођење противтерористичке и противоклопне борбе, висок степен безбедности, заштите људства и објеката и несаломив морал. Повећана је ватрена моћ и покретљивост. Маневарске и укупне борбене могућности су данас такве да можемо успешно водити све врсте оружане борбе и нанети велике губитке евентуалном агресору. То улива оптимизам добронамерних, али и изазива оправдану бригу злонамерних и непожељних.
Наше државно руководство и председник, Слободан Милошевић, чине све да се ситуација на Косову и Метохији реши мирним путем и политичким средствима. Ту ситуацију можемо сами да решимо. Стране трупе нам нису потребне, нити су пожељне, и неће им се дозволити долазак на нашу територију. Ако ти светски моћници покушају да нам наметну неприхватљиве услове и силу, онда ћемо на силу узвратити силом, свим расположивим сре-дствима и потенцијалима.
Одговор: Још од почетних старешинских дужности осећао сам потребу да будем уз људе. То је метод који сваком командиру и команданту омогућава непосредан увид у рад поверених нам људи. На том месту, у рову, на тенку, на полигонима, гађањима, уверевамо се у достигнућа, резултате, успехе, али и отклањамо уочене слабости и пропусте.То време користим и да проверим, оценим и стимулишем рад потчињених, али што сматрам изузетно битним, упознајем људе, њихове вредности, жеље, проблеме. Настојао сам да, као и сада што радим, највећи део свог времена будем непосредно с људима. Искуства су потврдила оправданост и сврсисходност таквог начина командовања. Уверио сам се да, када млади војници или старешине виде да је њихов командант с њима, а посебно у сложеним ситуацијама, на њих то изузетно позитивно утиче, још више их мотивише и подстиче. Зато сам од мојих сарадника, потчињених команданата и командира јединица, увек захтевао да личним примером утичу на људе. То се показало оправдано у свим нашим ослободилачким ратовима. То је потврдила пракса и приликом ангажовања припадника граничних једница Приштинског корпуса у одбрани наше државне границе.
Припадници наших граничних јединица, посебно Приштинског корпуса, потврдили су се као храбри, одважни, одлучни и непоколебиви браниоци државне границе, што није остало незапажено еминентној комисији за избор 'Најплеменитији подвиг године', да на прво место за најплеменитији колективни подвиг изаберу граничне јединице Приштинског корпуса. Граничари Приштинског корпуса су прави хероји који су на делу, у најтежим условима, доказали високу партриотску свест, изузетну личну храброст и пожртвованост. Нажалост, неки од њих су за своју отаџбину дали и свој живот, па их ја и сви припадници ВЈ, када их се сећамо, помињемо с дужним и дубоким поштовањем.
Такве војнике, храбе и одлучне да бране своју отаџбину, уверен сам нема ниједна земља на свету. То што су наши војници издржали у борби са шиптарским терористима, то ретко који војник, па био он и плаћеник, може да издржи. Због тога сам ја поносан на своје војнике и старешине, хероје, и одајем им највеће признање за патриотизам, за личну и колективну храброст, за професионалност. Наша земља с таквим војницима не треба да брине за своју безбедност, јер решеност нас војника је, да по сваку цену, без обзира на жртве, сачувамо нашу земљу и заштитимо наш народ.
На стототине писама и телеграма, почевши од граничних јединица, првих бранилаца државне границе, свих јединица на територији Косова и Метохије и из ВЈ, те многих грађана, органа власти, удружења, предузећа, установа и институција, дају нам безрезервну подршку, за све оно што смо до сада учинили у одбрани отаџбине. Такво поверење и подршка нас још више обавезују и та очекивања нећемо изневерити. То је наш задатак, то од нас захтева наша отаџбина, Устав СР Југославије и Врховни командант“.
Реците нам нешто о улози Војске Југославије у коначном сламању шиптарског тероризма на Косову и Метохији?
Одговор: „Историја модерне српске и југословенске државности обилује примерима илегалног завереничког деловања и масовног тероризма, над српским и црногорским цивилима, али и другим, које су потчинили шиптарски терористи. Довољно је сетити се Качачког покрета, зверствава над припадницима српске војске и цивилима при одступању у Првом светском рату, балистичког покрета током Другог светског рата, диверзантско-терористичких дејстава у спрези с војно-полицијским структурама Албаније у време објављивања Резолуције Информбироа, систематског протеривања Срба и Црногораца са Космета, после преузимања државних прерогатива и измештања из система државности СР Србије, итд.
Та сепаратистичка активност по циљу, фашистичка по идеологији, терористичка по средству остварења свог давно зацртаног политичког циља, о такозваној великој Албанији, траје до данашњег дана. Шиптарске терористичке банде су одлучном акцијом органа безбедности разбијене. Деблокиране су све комуникације, разбијена компактност територије коју су терористи држали, разоружана многа села, заштићен српски и црногорски народ, те припадници националних мањина. На тај начин створени су услови да се настали проблеми на Косову и Метохији реше мирним путем и договором. Преостале шиптарске терористичке банде, захваљујући подршци са стране, поново су почеле да оживљавају. Те снаге не представљају никакву организовану снагу која би извела, или може да изведе иоле озбиљнију акцију против снага безбедности. Они класичним терористичким акцијама, подмукло из заседе, убијају припаднике МУП-а и ВЈ, али и своје сународнике. Светским моћницима ни то није довољно да те банде прогласе терористичком организацијом“.
******
Поподне сам провео на Командном месту Приштинског корпуса. Размишљао сам да ће, ако и када започне агресија на нашу земљу, предност апсолутно бити на страни агресора. Та предност није била само у техничко-технолошкој предности, вишеструко бројчано јачим снагама, у избору, времену и месту почетка напада, медијској кампањи која ће бити вођена у читавом свету. Знао сам да ће агресија отпочети истовремено по читавој територији СР Југославије али да ће интензитет дејства из ваздушног простора бити најжешћи на Космету, јер НАТО у својим картама већ има уцртаних око 2.400 регистрованих циљева које треба бомбардовати у Србији и СР Југославији. Косово и Метохију су, захваљујући стелитским снимцима, имали као на длану.
Да агресија може почети сваког тренутка, указивали су непосредни индикатори: донета је политичка одлука; пренета су овлашћења за почетак агресије на врховног команданта снага НАТО-а; ваздухопловне и поморске снаге НАТО-а у окружењу стављене су у највиши степен приправности; копнени састави у Босни и Херцеговини, Македонији и Албанији отпочели су са припремама за извршење агресије на СР Југославије.
Схватио сам да то, ипак, није шала и да стварно говори неко из НАТО-а. Значи да знају број мог мобилног телефона. Прекинуо сам везу. Грозничаво сам размишљао, одакле ми је познат тај глас човека који ми се јавио. Схватио сам да сам чуо снимак нечије поруке, која је емитована у тренутку када сам укључио телефон. У лифту док је силазио ка приземљу, телефон је поново зазвонио. На дисплеју је био исти број који је почињао бројем три. Сигнал је био слаб и нисам ништа чуо. Искључио сам телефон јер ми је било јасно да ме по њему могу лоцирати.
У канцеларији код Лазаревића затекао сам генерал-потпуковника Ковачевића, начелника Управе оклопно-механизованих једница ГШ ВЈ, пуковника Живковића, начелника Штаба Приштинског корпуса, пуковника Момира Стојановића, начелника безбедности Приштинског корпуса, и новинара Милована Дрецуна. Спремили су се да гледају Дневник. Испричао сам им шта се догодило. Дрецун је предложио да, ако се позив понови, дам телефон да се он јави. И заиста, убрзо телефон је поново зазвонио и он се јавио. После неколико тренутака рекао је „јесте“, затим ћутао, и слушао поруку, а онда прекинуо везу, и рекао: „Ово је пропаганда, они знају ваше телефоне и локације“.
„Искључите телефоне“, рекао је. Дрецун је испричао да је саговорник питао „да ли је то Павковић, а затим тражио да се предамо и да не ратујемо и да ће нас све убити“.
Нисам ни обраћао пажњу шта је на вестима, јер сам покушавао да се сетим чији је глас особе која ме је назвала. У тренутку сам помислио да је глас који сам чуо на телефону био глас Џона Брнса, шефа америчког КДОМ-а, са ким сам разговарао 1998. године, у команди Приштинског корпуса.
На Дневнику је емитована изјава председника Милошевића. „Драги грађани, сматрам да је Народна скупштина веома исправно поступила када је донела одлуку да не прихвати присуство страних трупа на нашој територији... Овде није било у питању само Косово, мада је и Косово за нас од оне важности, овде је у питању слобода читаве наше земље...“.
Размишљао сам о ономе што говори председник Милошевић, када ме је прекинуо Дрецун. „Павке, хајде да забележимо за историју и твоју изјаву, и да је имамо у случају агресије. Биће то добро и за Војску и за народ Србије“. Позвао је сниматеља Магочија и пред укљученом камером поставио питање: „Господине генерале, проглашена је непосредна ратна опасност, због могућности ваздушних удара, односно агресије НАТО-а“.
„Опасност од удара НАТО-а из ваздушног простора је реална и, морам то да истакнем, ничим изазвана. Сви они који су донели, или ће донети такву одлуку, морају да имају праву процену шта ће се после тих удара из ваздушног простотра догодити. Припадници Треће Армије имају јасан задатак да одбране интегритет Србије и СР Југославије, да се разрачунају са преосталим шиптарским терористичким снагама на простору Косова и Метохије и да спрече сваки продор снага НАТО-а на тај простор, и ми ћемо то урадити. Осим тога, ми смо спремни да преживомо ударе из ваздушног простора, да отклонимо последице дејства и да извршимо задатке о којима сам говорио“, одговорио сам .
Нешто пре 20.00 часова чули су се мотори авиона. Још нисам знао да према нама лети на десетине крстарећих ракета и пројектила. Све је још увек изгледало нестварно, као на филму. На телевизији су управо емитовали вест да су НАТО бомбардери полетели према СР Југославији. Са неверицом смо гледали у екран телевизора. Тишину је прекинуо Дрецун: „Е па, другови нека нам је са срећом“. Било је тачно 20.03 часа. Остали смо сами у канцеларији. Прозори су били замрачени а ''ратна светла'' упаљена. Нисмо говорили ништа. Ослушкивали смо. Телефони су непрекидно звонили. Јединице су јављале да визуелно осматрачке станице са границе извештавају о прелету већег броја крстарећих ракета и авијације са простора Албаније и Македоније. Неке сам чуо јер су прелетале Приштину и одлазиле на север ка Подујеву и Нишу. За неколико тренутака већа група авиона почела је да кружи изнад Приштине. Био сам миран и сигуран да „почиње пакао“ и да то „лудило“ нико више не може да заустави.
Тог тренутка нисам размишљао да нека од првих ракета може да погоди зграду Команде Приштинског корпуса. Предложио сам да изађемо на терасу зграде Команде Корпуса, да можемо боље да видимо шта се дешава. На равној тераси зграде Команде било је на десетине разних антена и уређаја. Преко њих су постављене маскирне мреже, које су ''“промениле облик и контуре“ целе зграде, да крстарећи пројектили не „препознају“ програмирани циљ.
Приштина је била у потпуном мраку и сабласно пуста. Ништа се није кретало. Одједном, тачно у 20.07 часова, почеле су да експлодирају крстареће ракете, разни пројектили и бомбе. Експлозије су се чуле из правцу Аеродрома „Слатина“, објекта Голеш и рудника „Белаћевац“. Најјаче су се чуле из правца Грачанице. НАТО авиони подсећали су на осице које у групама нападају изабране циљеве. Наша ПВО отварала је ватру на авионе и пројектиле. Рафали разних боја „парали“ су небо и нестајали у мраку. По мојој процени, НАТО авиони су „сишли“ доста ниско, на око 5.000 до 7.000 метара, и у тим тренуцима су били у домашају наших ПВО система. Неколико пројектила или ракета пало је на Касарну „Косовски јунаци“ и по резервоарима „Беопетрола“. Од светлосног бљеска и пламена видео се део града, од Касарне до комплекса Филмског града и насеља Драгодан. Од детонација и фијука шрапнела ништа није могло да се чује. Земља је подрхтавала, а зграда се тресла. Видео сам да су фабрика „Пластика“ и зграда Царинарнице, у непосредној близини Касарне, у пламену. Две крстареће ракете су пролетеле 80 до 100 метара изнад наших глава. Јасно су се видели погонски мотори и пламен око њих. Циљ је био негде у близини Приштине. Изнад наших глава водила се неравноправна ваздушна битка. Чим су осетили опасност од система ПВО, авиони НАТО-а „попели“ су се на већу висину, са које су без страха наставили да круже око града и гађају изабране циљеве. На мети су им били положаји јединица ПВО на објектима Голешу и Ветернику и у рејону Газиместана. Оно што сам могао да видим са терасе зграде Команде Приштинског корпуса, авиони су гађали положаје ПВО батерија из састава 311. средњег самоходног ракетног пука ПВО, око Аеродрома „Слатина“, села Белаћевца и Шилова, источно од Приштине. Осим „цевних“ система ПВО, нисам уочио дејство ракетних система КУБ, што ме је мало зачудило. У једном тренутку угледали смо ватрену лопту која се кретала из правца Обилића ка југу и уз снажну експлозију ударила у планину Чичавицу и распрсла се. Био сам сигуран да је погођени авион НАТО-а.
Заокупљен посматрањем несвакидашњег призора, потпуно сам забораво на опасност која прети на тераси зграде Команде Приштинског корпуса. Први се огласио пуковник Стојановић и рекао да морамо одмах да напустимо терасу и одемо у склониште. Док смо силазили у склониште, Приштину су потресле две снажне експлозије.Тресла се цела зграда Команде. Лазаревић је одмах погодио да је циљ био Стационарно чвориште везе „Бутовачки брег“ код излетишта Грмија, у непосредној близини Приштине. Преко тог објекта су ишле везе Поште, Војске, и МУП-а.
У склоништу Команде корпуса биле су најодговорније старешине Корпуса и Армије. Начелник оперативног одељења Приштински корпус, пуковник Радојко Стефановић, дочекао нас је у сали са припремљеним првим информацијама о последицама првог удара НАТО из ваздушног простора. Пре излагања рекао ми је да је прикупио информације и за Трећу армију од Оперативног центра Треће армије из Ниша. Знао сам да су то прве и непотпуне информације, јер ваздушни удари још трају и јединице нису у могућности да одмах прикупе коначне податке. Стефановић је рекао да је агресија НАТО на зоне Треће армије и Приштинског корпуса почела у 20.07 часова ударима из ваздушног простора и са дистанце крстарећим ракетама и авијацијом, по касарнама „Косовски јунаци“ у Приштини, „Топлички устанак“ у Куршумлији, „Ратко Павловић-Ћићко“ у Прокупљу, објектима 109. Центра за елактронско извиђање и ометање у Прокупљу, Аеродрому „Слатина“, по објекату „Голеш“, по положајима 311. средњег самоходног ракетног пука у селима Шилово и Белаћевац по положајима 52. артиљеријско-ракетне бригаде ПВО на Чабрату код Ђаковице, по селу Лебане где се налазило Вежбовно командно место Приштинског корпуса, северно од Приштине, Стационарна чворишта везе „Бутовачки Брег“ и „Мокра Гора“ код Косовске Митровице.
У Касарни „Топлички устанак“, у Куршумлији, са три крстарећа пројектила погођено је Основно командно место Треће армије, а остали објекти са седам разорних пројектила. Још није било података о губицима.
На прикупљању података о губицима већ је радио генерал-мајор Ђаковић.
Страховао сам какав ће бити извештај о губицима. Знам да сам предузео све мере да се максимално сачувају људски животи. Био сам задовољан што сам у последњем тренутку донео одлуку да изместим Основно командно место из Куршумлије, сачувам животе мојих непосредних сарадника, јер би то имало пресудан утицај на даљи ток извођења одбране Треће армије у току агресије.
Ако су командири и команданти доследно и прецизно спровели све наређене мере, многи животи ће бити сачувани. Међутим, НАТО рачуна да првим ударима постигне изненађење и нанесе масовне гобитке. За сваког команданта и командира најтежи су масовни губици у јединици и погубно делују на борбени морал јединице и на појединце. Познато ми је да су највећи број припадника Армије проверени и борци са искуством, који су се калили 1998. године. Али, рат је рат. А ово није био обичан рат.
До почетка агресије страховао сам од изненађења у вези са начином извршења агресије и могуће употребе непознатих борбених система од којих се јединице тешко могу заштитити и одбранити. Сада, када је агресија почела, молим се Богу да нас од тога сачува.
ВИДЕО: https://youtu.be/QD31wBd4ArU
Обраћање генерала Павковића пред НАТО агресију, 17.02.1999.
----------------------------------------------------------------------------------------
ВИДЕО: https://youtu.be/WRTNtB9hcY8
Генерал Павковић даје интервју Дрецуну
------------------------------------------------------------------------
Извештај генарал-мајора Ђаковића потврдио је да је НАТО авијација међу првим циљевима погодила Оснивно командно место Треће армије у Куршумлији и да је до сада утврђено да је животе изгубило седам припадника Армије, међу којима потпуковници Петровић Зоран и Станојевић Властимир из Команде Армије и још пет припадника из састава 354. пешадијске бригаде, који су се из непознатих разлога затекли на командном месту. Генерал Лазаревић је допунио извештај да је добио извештај Команде 354. пешадијске бригаде да је касарна у Куршумлији гађана са седам пројектила, и да су петорица погинулих припадника бригаде били ангажовани за расељење магацина ратних материјаних резерви Савезне владе, а у време бомбардовања дошли су на Основно командно место Треће армије да гледају Дневник и да су тако настрадали.
Назвао сам начелника ГШ ВЈ, генерал-пуковника Ојданића. Чим сам добио везу, рекао је: „Шта има код тебе Нешо, како се држите“.
„Одлично, господине генерале, ови се не шале. Код нас на Косову је прави пакао. Можда и сада чујете авионе у ваздуху и експлозије“, одговорио сам, а затим реферисао да је НАТО авијација извршила удар из ваздушног простора крстарећим ракетама и навођеним пројектилима по јединицама Армије и да је напад извршен у три таласа: први у времену од 20.07 – 20.50 часова, други од 21.00 –22.00 часа, а трећи талас је у току. Рекао сам му да у нападу на јединице Армије у зони одговорности учествује, по нашим сазнањима, око 95 – 120 авиона, и да је до сада испаљено око 45 – 60 крстарећих ракета и велики број разних пројектила. У првом и другом таласу авијација је налетела из Албаније, а трећи је извршен из Македоније, и да су према извештајима из јединица, погођена два авиона, један изнад села Мијалић, код Вучитрна, а други на планини Чичавици, што сам и сам видео.
Затим сам начелника ГШ ВЈ известио да је авијација у Приштини гађала Касарну „Косовски јунаци“ и Вежбовно командно мести Приштинског корпуса у селу Лебане и у Касарни ''Топлички устанак'', Основно командно место „3“ и објаснио околности под којима су погинула два потпуковника из Команде Армије и пет припадника 354. пешадијске бригаде.
Био је изненеђен и узбуђено упитао: „Нешо, а шта је са осталима из Команде Армије, да ли има рањених?“.
Рекао сам да сам без његовог одобрења претходног дана преместио Команду из тог објекта у Ниш и да су, захваљујући томе, сачувани животи стотинак старешина. Саслушао ме је пажљиво, а затим прокоментарисао: „То је права срећа“.
Реферисао сам да је у истој Касарни рањено 20 војника из 354. пешедијске бригаде и 201. позадинске базе који су расељавали магацине Савезне владе. Затим да су гађани објекти 109. центра за електронско извиђање и ометање у Касарни „Ратко Павловић–Ћићко“ у Прокупљу при чему је погинуо војник Недељковић Бојан, а рањено 14 лица, од којих три теже.
У зони одбране Армије бомбардовани су објекти 201. позадинске базе „Мирничка река“. Од крстареће ракете која је пала 150 метара источно од улазне капије складишта, док је више ракета пало у рејону брда Самоково, око 900 метара од објекта, последица по људство није било, а нанета је мања материјална штета по објектима складишта. Поред тога, на мети авијације били су: складиште 15. оклопне бригаде код Грачанице, којом приликом су изгорела два испражњена објекта; затим, Стационарно чвориште веза на објекту „Мокра гора“ са две крстареће ракете; положаји артиљеријских јединица у рејону села Белаћевац са два пројектила, при чему је лакше повређен један старешина; Аеродром „Слатина“ са две крстареће ракете, при чему су зарушени улази у подземна склонништа; са три пројектила гађан је објекат центра ВОЈИН на Копаонику, уништен је један радар; са једним пројектилом гађана је Касарна „Кнез Лазар“ у Гњилану, без последица; са три пројектила гађани су објекти МУП-а у селу Ајвалија; са једним пројектилом погођено антенско чвориште на објекату „Букова Глава“ код Суве Реке.
Известио сам начелника ГШ ВЈ да је на основу до сада прикупљених података погинуло 12 припадника Треће армије и 11 других лица. Реферисање сам завршио објашњењем да је велики број пројектила пао на простор Космета у „празно“ и није било последица.
„А дејства ШТС, шта они раде“, питао је Ојданић.
„Они раде по њиховом. Интензивирали су дејства на свим локацијама. Према плану који сам доставио, снаге Треће армије и Приштинског корпуса су одмах, после пада првог пројектила, предузеле мере за затварање линије блокаде. Борбе се воде на читавом простору. Изненађења нема. О детаљима ћу вас известити касније“, одговорио сам.
Пожелео ми је срећу и рекао да поздравим Лазаревића и све остале.
„Држите се“, рекао је на крају и прекинуо везу.
Ово нису били коначни подаци, јер су дејства авијације још трајала.
И даље сам размишљао о Куршумлији и Командном месту „3“, које је погођено са три крстареће ракете. Није прошло ни 24 часа од када сам донео одлуку о премештању Командног места из Куршумлије, а потврдило се да сам донео исправну одлуку. Не могу ни да замислим шта би се све догодило да је Командно место било поседнуто. За неколико секунди НАТО авијација би збрисала Команду Треће армије. Уништење Команде Армије сигурно би имало утицаја на даљи ток догађаја. На том месту је требало да се налазим и ја. Није ми било јасно како је НАТО успео да прецизно лоцира командно место које је било добро маскирано и мали број људи је знао за њега. У сваком случају, најважније је да сам спасио животе мојих старешина и војника.
На Командном месту Приштинског корпуса све функционише као сат. Свако ради свој посао. Читава зграда подрхтава од сваке експлозије у Приштини. Ми смо, не размишљајући о последицама, још увек били у склоништу Команде Приштинског корпуса које није пружало никакву заштиту. Радили смо као да је у питању тактичка вежба, а не агресија највеће војне силе на свету.
Генерал Лазаревић даје реч начелнику Обавештајног одељења, пуковнику Трајковићу. Слушам овога човека кога познајем још док је био у Бујановцу. Врло способан и храбар човек. Највећи део времена провео је на самој граничној линији, прикупљајући информације о непријатељским снагама.
Тренутно је говорио о активностима ШТС. ''Одмах са почетком бомбардовања, шиптарски терористи синхронизовано и на читавом простору Космета фронтално су напали наше јединице. Најјачи напади су у рејонима Косовске Митровице, на путу Глоговац–Србица, на Бајгори, планини Чичавици, на путу Приштина–Ниш код Подујева, око Малишева и Ораховца, код Суве Реке и Клине''.
.jpg)
Генерали Павковић и Лазаревић и пуковник Стојановић, у позадини старији водник Танкосић, ађутант команданта Приштинског корпуса
„Нема, господине генерале, наше снаге су поступиле по добијеном сигналу“, рекао је и наставио: „ШТС су покушале да изненадним нападима на командна места, центре везе, положаје артиљеријских јединица и на јединице на положајима, нанесу губитке, изазову панику међу војницима и да крену у подизање оружане побуне. Међутим, доживели су потпуно изненађење. Тек тада су схватили да су у окружењу и да им је маневар потпуно ограничен. Због тога су покушали да групишу снаге, да би на једном од праваца пробили обруч. Међутим, то је сада више немогуће. Што се тиче дејства НАТО агресора, имали сте прилике да лично чујете и прочитате извештаје са терена“.
„Да, нема потребе да мени то понављате, али информишите остале.“
Док је он говорио, сетио сам се да ми је Лазаревић пре неки дан показивао на карти своју „Замисао за разбијање ШТС у рејонима Дренице, Ораховца и Суве Реке“. Све акције су планиране у садејству са јединицама МУП-а. Команда Приштинског корпуса израдила је планска документа, а на основу њих команданти бригада, борбених група и команданти одреда МУП-а израдили су своје заповести и карте. Оставио сам генерала Лазаревића да ради са својом Командом, а ја сам отишао у Оперативни центар Приштинског корпуса да прегледам информације које су сваког тренутка пристизале из јединица, са Истуреног командног места Треће армије, Командног места Треће армије у Нишу и Нишког корпуса.
Команда Нишког корпуса известила је да су све јединице извршиле поседање положаја и рејона за одбрану у зони Корпуса, да је извршено затварање граничних прелаза из Македоније и Бугарске, да је Дивизион смаоходних вишецевних лансера ракета 128 мм „Огањ“ премештен у рејон Власотинца и села Стајковце и да су преостали делови 211. оклопне бригаде кренули ка Космету.
Генерал Николић известио је о догађају који се догодио у поподневним часовима, уочи почетка агресије код Карауле „Цакановац“. Наши гранични органи на Караули код Прешева заустаставили су већу колону албанских цивила са Косова и Метохије која је покушала да ван граничног прелаза пређе на територију Македоније. Колона трактора и кола са цивилима је враћена. Догађај је значајан јер су цивили, пре него што је почела агресија, покушали да напусте територију Косова и Метохије и Србије. То потврђује да су албански цивили знали да ће уследити агресија, или су по наређењу ОВК напустили своја села.
Са државне границе стизали су бројни извештаји. Команда 57. граничног батаљона известила је да је наспрам наше Карауле „Глобочица“, на македонској територији, примећена концентрнтрација око 1.000 до 1500 терориста који се припремају да изврше напад на нашу Караулу. Предузете су мере за одбијање напада и спречавање упада на простор Космета.
Поноћ је одавно прошла. Интензитет напада НАТО авијације се није смањивао. Шиптарске терористичке снаге су нападале наше јединице у рејону Подујева, око села Брадаш, Обранџа и Лапаштица. После вишечасовних борби јединице МУП-а, подржане од стране јединица Приштинског корпуса, успеле су да одбију све нападе и разбију већу групу ШТС.
У обезбеђењу проходности магистралног пута од села Лужана до Доње Лапаштице, у дужини од десетак километара, полицајци су уништили више десетина бункера међусобно повезаних дубоким рововима које су терористи ископали и користили за нападе.
.jpg)
Генерали Павковић и Лазаревић пред картама одлуке за одбрану
Погинули су од дејства авијације: капетан Баловић Радослав, из 354. пешадијске бригаде, у Куршумлији; војник Ђелић Ивица, из 354. пешадијске бригаде, у Куршумлији; капетан прве класе Илић Милоје, из команде 354. пешадијске бригаде, у Куршумлији; војник Миленковић П. Славиша из 354. пешадијске бригаде, у Куршумлији; десетар Недељковић Д. Бобан из 235. центра стационарнох веза, у Прокупљу; капетан прве класе Недељковић Р. Владимир из команде 354. пешадијске бригаде, у Куршумлији; водник Перић Бранимир из 354. пешадијске бригаде, у Куршумлији; потпуковник Петровић Зоран из команде Треће армије, у Куршумлији; капетан Радовановић Жарко, референт интендантске службе 354. пешадијске бригаде, у Куршумлији; десетар Радовић Драган из 354. пешадијске бригаде, у Куршумлији; потпуковник Станојевић М. Властимир из команде Треће армије, у Куршумлији; Гладишев Миодраг, старији водник прве класе из 354. пешадијске бригаде, у Куршумлији.
Приредио Бошко Антић, контраадмирал у пензији