КОШАРЕ (1, 2, 3): Јачи од страних плаћеника, војске Албаније, ОВК пешадије, НАТО специјалаца и НАТО авијације
Високо у Јуничким планинама, на око 1.000 метара надморске висине и око 30 километара од Ђаковице, налазила се караула „Кошаре”. Око 500 метара изнад ње била је југословенско-албанска граница.
Сама зграда карауле изграђена је седамдесетих година 20. века, када и друге карауле на тој граници. Уочи почетка НАТО агресије у њој је боравило око 130 војника, младића на одслужењу војног рока, осим командира и његовог заменика, који су били подофицири.
Војна полиција на Космету уочи НАТО агресије (EPA/ANJA NIEDRINGHAUS)
На данашњи дан пре двадесет година почела је битка на Кошарама, која ће постати савремени еп о патриотизму, храбрости и одлучности у одбрани земље. У тој борби погинуло је 108 војника из више јединица тадашње Војске Југославије. Али, шта се заправо дешавало на Кошарама?
Укратко, након што се испоставило да ВЈ неће бити уништена под налетима авијације НАТО-а за неколико дана, нити ће снаге ОВК које су се налазиле на Космету успети да потисну војску и полицију Србије, покренута је офанзива, може се рећи и копнена интервенција, коју су подржали војска Албаније, добровољци и ангажовани плаћеници, сви под окриљем НАТО-а.
Њихов циљ био је да се снаге ОВК „спусте” из Албаније, са Проклетија, на подручје Космета, раздвоје снаге одбране СР Југославије, отворе правац за убацивање додатних снага и тиме преокрену рат у своју корист.
Пуковник Душко Шљиванчанин (Фото Министарство одбране)
У тој намери осујетила их је ВЈ, али се током прва два дана пред њима нашла само једна јединица – 53. гранични батаљон из састава Приштинског корпуса. Његов ратни командант био је мајор Душко Шљиванчанин, данас пуковник, начелник Одељења у Управи за обуку и доктрину Генералштаба Војске Србије.
– Говорити о борбама и агресији 1999. године, а не споменути оно што се дешавало 1998. године, била би непотпуна прича – каже у разговору за „Политику” пуковник Душко Шљиванчанин.
Објашњава да југословенско-албанска граница никада није била мирна, о чему сведоче називи караула које су носиле имена погинулих граничара, као што су карауле „Бошко Жиловић”, „Дејан Радановић” или „Митар Војиновић”.
Војно оружје у рукама цивила у Албанији 1999. године (Фото EPA/LOUISA GOULIAMAKI)
Посебан безбедносни изазов на граници настао је 1997. године, после слома државних институција у Албанији. Тада је албанска војска напустила своје карауле, укључујући и караулу „Падеж” наспрам „Кошара”, а становништво је развукло оружје из њих, после чега су и многе спаљене. Напуштене карауле постаће базе за кријумчарење оружја и убацивање припадника ОВК на Космет.
– Док се граница према другим државама обезбеђивала, ова према Албанији се бранила – истиче наш саговорник.
Специфично искуство живота и ратовања на караулама
Граничари су били војници прве категорије, они који су психофизички најспособнији међу регрутима и који су прошли безбедносне провере. Били су у рангу специјалаца. На терену, уз границу, када би се у патроли нашли сами, у случају потребе сами су доносили одлуке, укључујући и оне које се односе на употребу оружја.
„Живот и рад граничара на граници били су специфично војничко искуство. Били су потпуно аутономни, на караулама се спремала храна, међу њима су били кувари, болничари, механичари, водичи службених паса и друге специјалности”, објашњава Шљиванчанин, напомињући да им је највеће признање изјава генерала Владимира Лазаревића, команданта Приштинског корпуса, да је у граничаре имао највише поверења.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
КОШАРЕ (2): Рат на караули је почео 30. септембра 1998.
Почетком 1998. године долази до ескалације сукоба у јужној покрајини Србије. Насртаји на границу су све жешћи, сукоби добијају обележја ратних окршаја. Војник Ђула Дорни из 74. граничног батаљона Подгоричког корпуса гине 7. маја 1998. године. Он је први граничар који је настрадао у сукобима 1998/99. године.
– Отприлике у то време карауле „Кошаре” и „Морина” (суседна караула) су блокиране и управо тада се ВЈ први пут ангажује унутар Космета, и то због снабдевања ових караула. Сећам се да је на челу колоне ишло борбено оклопно возило које је путем разгласа, на албанском, упозоравало становништво и припаднике ОВК да не нападају војску – каже пуковник Душко Шљиванчанин, ратни командант 53. граничног батаљона.
Кријумчарење оружја преко албанско-југословенске границе 1998. године (Фото ЕПА/Loisa Gouliamaki)
Он је тада био заменик команданта 57. граничног батаљона из Урошевца. Већ 6. јула 1998. године постављен је за команданта 53. граничног батаљона. Ова јединица, са командом у Ђаковици, била је одговорна за границу од тромеђе Србије, Црне Горе и Албаније, преко Ђеравице (2.656 метара надморске висине), Јуничких планина до Паштрика (1.989 метара надморске висине). Укупно 68 километара границе.
– Већ крајем јула у рејону села Јуник, легла терориста, погинуо је начелник штаба 63. падобранске бригаде потпуковник Горан Остојић – сећа се Шљиванчанин.
За село Јуник чуло се те године широм света када се амерички изасланик Ричард Холбрук срео и сликао са припадницима ОВК, јасно показујући на чијој су страни САД.
Петорица војника убијена су у близини албанске границе 30. септембра 1998. (Принтскрин)
Шљиванчанин каже да је за њега најтежи дан у каријери био 30. септембар 1998. године, када су, у заседи уз граничну линију, у близини карауле „Кошаре” погинула петорица војника, а у рејону карауле „Морина” један подофицир. Тада су погинули војници Владимир Радојичић, Илија Павловић, Миладин Гобељић, Милош Павловић и Мирослав Јоцић, као и заставник Драган Бундало. Тог дана је практично почео рат за војнике на караули „Кошаре”, пола године пре НАТО агресије.
Током предстојеће зиме војници су били на положајима, у караулу би се враћали само да се окрепе и накратко одморе.
– До 24. марта 1999. године нисмо предузимали никакве посебне нове мере, јер смо их предузели још 1998. године – објашњава Шљиванчанин, кога је почетак НАТО агресије затекао у Ђаковици.
Мајор Душко Шљиванчанин и капетан прве класе Александар Грбовић са оружјем заплењеним на граници у августу 1998. (Фото лична архива)
Првих дана по почетку напада алијансе, на граници је било релативно мирно. Очигледно се очекивало да ће ваздушни удари брзо решити рат. Саговорник „Политике” био је 8. априла у рејону карауле „Кошаре”, разговарао са војницима, а затим се пешке упутио на десетак километара удаљену караулу „Морина”.
– Осматрајући територију Албаније нисам уочио никакве покрете и није било никаквих индиција да ће већ за десетак сати уследити агресија на рејон карауле „Кошаре”. Негде после поноћи, око један сат, док сам се налазио на командном месту у Ђаковици, известили су ме да артиљерија војске Албаније дејствује по нашим положајима у рејону карауле „Морина”. Одмах смо закључили да је то почетак копнене агресије – каже Шљиванчанин.
Војска Албаније у нападу на положаје Војске Југославије (Фото ЕПА/Anja Miedringhaus)
Гранатирање је трајало до раних јутарњих часова. Између пет и шест сати почиње артиљеријски и ваздушни напад на караулу „Кошаре”. Нешто касније почиње пешадијски напад, а у првом ешалону, како се процењује, било је између 800 и 1.000 припадника ОВК.
– У тренутку напада граничари су се налазили у групама од 15 до 20 војника, примили су први удар, нанели губитке, што је непријатеља поколебало да настави напад, а поред свега су наишли на противпешадијске мине. Данас мислим да смо имали и ратне среће, јер нису знали колико нас у том тренутку заправо мало има – сматра Шљиванчанин.
Тежак терен, сурова клима
Кад је реч о бици на Кошарама, треба имати на уму крајње неповољну ситуацију у којој су се нашли припадници ВЈ. Нападачи су се налазили на вишим тачкама, били су бројнији, а авијација НАТО-а имала је потпуну превласт у ваздушном простору.
Планински рељеф је скоро у потпуности онемогућавао употребу ратне технике са наше стране и отежавао довођење нових снага. Иако је био април, у једном дану су се смењивала годишња доба, падала је киша, било је суснежице, на вишим тачкама и даље је било снега.
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
KOŠARE (3): Smrtonosna zaseda – oči u oči sa OVK
Na 53. graničnom bataljonu bilo je da izdrži dok ne stignu druge jedinice VJ, pre svega 125. motorizovana brigada, koja se probijala ka granici, istovremeno vodeći borbu protiv OVK, izbegavajući udare avijacije NATO-a i prihvatajući rezerviste.
Komanda Prištinskog korpusa na prvu liniju borbenih dejstava šalje starešine, višecevne bacače raketa i četu vojne policije.
Vojnici u blizine karaule „Morina” 8. aprila 1999, dan uoči napada (Foto EPA/Anja Niedringhaus)
Ali, trebalo je izdržati do njihovog dolaska. Major Duško Šljivančanin, komandant 53. graničnog bataljona, naređuje svom zameniku majoru Dragutinu Dimčevskom da na Košarama preuzme komandu nad graničarima, što on čini i svojim požrtvovanjem konsoliduje linije odbrane.
Komandant 53. graničnog bataljona sa vozačem, vojnikom Miroslavom Stojanovićem, kreće „pincgauerom” prema selu Batuša.
Upadaju u zasedu i tom prilikom vojnik, pogođen snajperskim hicem, gine, dok Šljivančanin uspeva da izađe iz vozila. Okreće se prema napadačima koji su izašli iz zaklona, misleći da nema preživelih.
Položaj OVK - na višim tačkama Prokletija i u aprilu 1999. je bilo snega (Foto EPA/Anja Niedringhaus)
– U sekundi smo se, sa daljine od 40 do 50 metara, pogledali oči u oči. Već sledećeg trenutka podižu puške, počinjem da trčim, čuje se pucnjava, pogađaju me meci. U tom trenutku uz put se pojavljuju vojni policajci, napadači beže – kaže Šljivančanin, koji je tada zadobio jednu prostrelnu ranu i tri okrznuća.
Prebačen je u bolnicu u Đakovici, ali se samoinicijativno vratio u jedinicu u bolničkoj pidžami, budući da su mu uniformu isekli prilikom zbrinjavanja rana.
I francuski minobacači su bili uz granicu SRJ (Foto EPA/Georgi Licovski)
– Kada sam došao na komandno mesto, verovatno su pomislili da sa mnom nešto nije u redu. Lekar je hteo da mi da injekciju za smirenje – seća se naš sagovornik.
Na istom mestu na minu je naišao BOV i tada su ranjeni vodnik Dejan Agočević, komandir karaule „Košare” i vozač.
Tog 9. aprila ranjeni su pukovnik Siniša Trajković i potpukovnik Tomić iz komande Prištinskog korpusa.
Napad avijacije NATO-a na granicu SRJ (Foto EPA/LOUISA GOULIAMAKI)
Napadači su tog prvog dana napada zauzeli vis Rasa Košares i teško oštetili zgradu karaule, u koju su ušli 10. aprila uveče.
Ona je na takvom mestu da bi bilo sumanuto žrtvovati ljude da osvoje tačku sa koje se ne bi mogli braniti, što važi za još neke lokacije uz granicu.
Pripadnici OVK kasnije su pretrpeli gubitke u karauli, u našu teritoriju nisu prodrli dublje od nekoliko stotina metara.
Žestoke borbe vodile su se i 10. aprila, kada je u popodnevnim satima stigao Drugi bataljon 125. motorizovane brigade. Graničari su tada ušli u sastav ove jedinice.
Vojska Albanije je napadala položaje VJ uz granicu (Foto EPA/Armando Babani)
Nastavili su da se bore do kraja rata, a nemerljiv doprinos dali su i oni koji nisu pucali, kao što su lekari i vezisti.
Naš sagovornik je prvog za odlikovanje predložio vezistu vojnika Sašu Milovanovića, koji je u kritičnim situacijama vešto povezivao vojnike razbacane po položajima na planinskom ratištu.
Lansiranje nemačke bespilotne letelice iz Makedonije u izviđanje nad Kosmetom (Foto EPA/Georgi Licovski)
Po potpisivanju Kumanovskog sporazuma, VJ se povlačila sa Kosmeta, a 53. granični bataljon, na putu prema centralnoj Srbiji, formirao je kolonu kod manastira Visoki Dečani.
– Otišao sam u manastir i zapalio 16 sveća za svojih 16 vojnika, pripadnika jedinice kojom sam komandovao – kaže Šljivančanin.
Prekaljena klasa vojnika mart 1998.
Povlačenje VJ sa Kosmeta u junu 1999. godine (Foto EPA/Anja Niedringhaus)
Teret borbi izneli su mladići na odsluženju vojnog roka, mladići od 19 ili 20 godina. Posebno treba istaći martovsku generaciju, odnosno klasu vojnika iz 1998. godine.
Mnogi od njih javili su se u kasarne na Kosmetu u trenutku kada se razbuktavao sukob, učestvovali su u borbama sredinom i krajem te godine, a kada je trebalo da završe jednogodišnje služenje vojnog roka – počela je NATO agresija.
Usledila su još tri meseca rata, povlačenje u centralnu Srbiju, pa su se kućama vratili tek u julu i avgustu 1999. godine.
(KRAJ)
Извор: Политика
1. http://www.politika.rs/scc/clanak/427017/KOSARE-Jaci-od-OVK-pesadije-i-NATO-avijacije
2. http://www.politika.rs/scc/clanak/427116/KOSARE-2-Rat-na-karauli-je-poceo-30-septembra-1998
3. http://www.politika.rs/sr/clanak/427206/KOSARE-3-Smrtonosna-zaseda-oci-u-oci-sa-OVK